Dobro došao Zemunac.  

Hvala na dobrodoslici. Napisao bih kako sam ja doziveo ovu skolu zivota.
Prvo moram reci da me je nagovorio otac koji je i nasao vezu u TO Zemun. Znaci u Bilecu preko veze.Njegova preporuka za to je bila "Na vezbi vojska spava na patosu ili slami a oficiri u krevetu".
Pre poziva su bile i moralno -politicke provere.Trazili su misljenje od omladinske organizacije u skoli(moj drug bio predsednik) i iz mesne zajednice. Secam kad je neki penzioner ,prvoborac dolazio kod moje babe na razgovor. Mozete misliti kako su bila nakicena oba misljenja.

Nasa klasa je bila 100. jubilarna (septembar 1989) i najbrojnija . Bilo je 600 pitomaca , 3 cete, 12 vodova po 50 nas. U spavaonici 25 duplih kreveta + 3 obicna za vodnike.

Najteža ŠRO, možda i najteža obuka u JNA uopšte. Bio sam u ŠRO RM, skoro dvije krajnosti koje se  ne mogu upoređivati, kod nas je više potencirana škola a manje klasična obuka. Ostale ŠRO su bile negdje između ali ipak mnogo lakše od Bileće.

Pre nego sto nastavim, dotakao bih se malo puta i doceka. Putovao sam vecernjim vozom od Beograda do Niksica. Bilo je dosta regruta. Nadjoh jednog koji je isto isao u Bilecu. Voz je zakasnio toliko da nam je jutarnji bus otisao. Tu saznadosmo da za Bilecu imaju 3 polaska dnevno. Sledeci tek za 6 h oko 2-3 popodne. Mi gladni. Nadjosmo neku kafanu u centru da jedemo. Vratismo se kod autobuske i tu neka deca igrala basket i kroz razgovor sa njima ,prodje vreme.
Dodje i vreme rucku,odose deca kuci, ali se posle 5 minuta jedan vrati i rece: Zovu vas mama i tata na rucak.
Nas bilo sramota ali smo ipak otisli.
Ovo necu nikada zaboraviti.
Dolazak u Bilecu posle ne bas kratke voznje po crnogorskim selima, dosta makadama. Na stanici ceka vodnik, ne dozvoljava da idemo ka gradu, skuplja nas i odvodi u kasarnu.

Vec kod kapije smo utihnuli. Vise se niko nije salio. Strah i trema su odradili svoje. Bili smo u velikoj neizvesnosti sta nas sve ceka.Odvedose nas kod nekog oficira( verovatno bezbednjaka) koji je malo razgovarao sa nama dok je drugi pretresao torbe sa ono malo stvari sto smo poneli. Nekima nadjose alkohol, nekima britvice,čakije a meni knjigu o Ljubi Zemuncu. '' Sta je ovo a? '' . Rekoh: pa knjiga, otac mi poklonio. Zavrsi se ovo dobro, uz moje obecanje da cu knjigu vratiti kad moji dodju na zakletvu. Tako je i bilo, a nisam stigao ni da je pogledam. Tih prvih dana smo zaduzili uniformu posle prvog kupanja(sledece je bilo tek za 20tak dana pred zakletvu), šišanje gde se onaj vojnik izivljao nad pojedincima. Najvise smo boravili u spavaonicama gde su nas ucili namestanje kreveta i kaseta. Taman ga napravis a ml. vodnik ga ,uz obavezno dranje ,razbaca pa opet ispocetka. Postojale su 2 vrste kreveta, sa sperplocom i novim kockama duseka-milina za namestanje i zatezanje i oni drugi sa federima i starim kockama koje ni bog ne bi zategao. Ovi drugi su bili udobniji za spavanje.
Secate li se onog dzaka-vrecice u koji smo strpali civilku? Ne znam kako su drugi roditelji to doziveli a moja majka je 2 dana plakala kao da me nikad vise nece videti.
Ne smem da izostavim pozarsva i redarstva kao i pakovanje stvari u hodniku narocito satorskog krila. Tih dana sa nama su bili samo ml. vodnici, Mozda zvuci neverovatno, ali mi u vodu nismo odmah znali da su oni staze i da su i oni ovo isto prozivljavali pre 6 meseci.Bili su jako strogi i nije bilo komunikacije osim sluzbene vojnicke. Kada smo saznali , malo su se odnosi olabavili pa se lakse disalo.a i mi smo bili opusteniji .Kako je vise odmicala obuka tako su i oni postajali blazi i umereniji sa povremenim zutim minutama.
KV se pojavio nesto kasnije ,doslo je i zaduzenje naoruzanja i pocela je i prava nastava.

Slika s neta - možda se netko prepozna....

Na svu tu nasu muku nove sredine,novi ljudi disciplina. privikanja, jos su nas docekale porcije i kazan. 100. kl. Je 2 meseca tako jela pod nastresnicom gde se cistilo naoruzanje. A mi smo mislili da je to normalno i da je tako u vojci. Niko nam nije spominjao restoran ,vodnici su mogli da nam kazu o cemu se radi ali nisu. Sigurno su tada znali sta se desava. Mnogi su zaradili stomacne probleme zbog loseg pranja porcija ,neki su uzimali samo 1 jelo bez supe i salate da bi manje prali. Dobijali smo malo deterdzenta a prali smo prstima i cetkicom za zube. Uvek je ostajalo malo hrane oko one nitne u metalnoj porciji. Strasno.
A onda kad se otvorio restoran kao da nas je sunce ogrejalo. Nema vise pranja, jedes za stolom u zatvorenom. Koliko malo treba da bi covek bio srecan bar u trenutku.

Pre nastave bih dotakao zakletvu tj svecanu obavezu kako se to tad zvalo. Mnogima niko nije dosao. Daleko i nema se para. Meni su dosli roditelji i sestra. Izvukli smo jos jednog pitomca ( Drago iz Maribora) mog dobrog druga. Ceo dan smo svi bili zajedno u Dubrovniku. Napokon malo opustanja od Bilece. Mi smo otisli na prenociste a Drago se vrati u kasarnu uvece.

Moj brat je za vreme boravka u Bileci izasao u grad samo posle zakletve.I za sest meseci nijednom.  (Kaze*Koji cu klinac u grad kada vojsku mogu da gledam i ovde u kasarni*).Morao sam mu priznati da bi retko ko to mogao izdrzati.

Zdravo drugovi!
06.01.1984 moj prvi dan v Bileći.

Ja sam u grad isao kad god sam mogao tj dobio dozvolu,da bi se najeo i na telefon u postu

Bileća 07.10.89. Zakletva
Na slici su moji drugovi koje sam spominjao u postovima Milan(iz voza) , Drago i moja malenkost

Hvala